Ugovorno pravo

27/12/2018 gradjansko-pravo

Ugovor je obligacioni institut koji predstavlja saglasnost volja dveju ili više ugovornih strana. Regulisan Zakonom o obligacionim odnosima, ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim elementima ugovora. Za nastanak i pravna dejstva ugovora neophodno je ispunjenje određenih uslova koji se tiču sposobnosti ugovaranja, saglasnosti volja, predmeta i osnova, ali često i forme ugovora. Zavisno od ozbiljnosti ugovora i ugovarača, sam proces ugovaranja se može sastojati iz nekoliko stadijuma: pregovori, predugovor i na kraju zaključenje ugovora.

Konačnom dogovoru ugovarača, po pravilu, prethode pregovori. U ugovornom pravu pravilo je da pregovori, koji prethode zaključenju ugovora, ne obavezuju i svaka ih strana može prekinuti kad god hoće. Od ovog pravila postoji izuzetak ako se ustanovi da je jedna strana pristupila pregovorima bez stvarne namere da zaključi ugovor i time prouzrokovala štetu drugoj strani ili je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga i time drugoj strani prouzrokuje štetu. Dakle, s obzirom da u stadijumu pregovora nije prostignuta saglasnost oko bitnih elemenata ugovora, sami pregovori ne obavezuju i ne mogu prinuditi na zaključenje ugovora. Međutim, ukoliko je jedna strana pretrpela štetu zbog toga što druga strana nije imala nameru zaključenja ugovora ili je od te namere neosnovano odustala, tada oštećena strana stiče pravo na naknadu štete. Većina ozbiljnijih ugovora zahteva zaključenje predugovora. Zakon o obligacionim odnosima propisuje da predugovor mora sadržati sve bitne elemente glavnog ugovora. Forma predugovora sledi formu ugovora, te ukoliko se za glavni ugovor zahteva posebna forma, ista forma mora biti ispoštovana i prilikom zaključenja predugovora.

Predugovor takođe predstavlja saglasnost volja ugovornih strana. Međutim, predugovor ne znači zaključenje glavnog ugovora već saglasnost strana o preuzimanju obaveze da u određenom roku zaključe glavni ugovor. Zaključenje glavnog ugovora može se zahtevati u roku od šest meseci od isteka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen, onda od dana kada je prema prirodi posla i okolnostima, ugovor trebalo da bude zaključen. Do zaključenja predugovora dolazi najčešće u onim situacijama kada iz nekog razloga nisu isunjeni svi uslovi za zaključenje glavnog ugovora. Ugovorna obaveza ugovornih strana je zaključenje ugovora, a ne predaja stvari i isplata cene kao kod glavnog ugovora. Upravo ova obaveza zaključenja ugovora štiti savesnu stranu od odustanka druge strane. Ukoliko se dogodi da neka strana ne želi da pristupi zaključenju glavnog ugovora u predviđenom roku, druga strana može, podnošenjem tužbe sudu, prinuditi na zaključenje tog ugovora. Tada će sud naložiti drugoj strani, koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora da to uradi u roku koji će joj odrediti.

Zaključenjem ugovora, u zakonom propisanoj formi, sa svim bitnim elementima, nastaje ugovorni odnos između ugovarača, sa pravima i obavezama koje su definisane ugovorom.

Još su stari Rimljani definisali ugovor kao saglasnost volja dva ili više lica kojim se postiže neko pravno dejstvo. To pravno dejstvo se može odnositi na nastanak, izmenu ili prestanak nekog prava.

Ugovori mogu biti imenovani i neimenovani. Imenovani ugovori su oni ugovori koji su, zbog svoje važnosti i učestalosti u pravnom prometu, zakonom posebno predviđeni i regulisani, čiji je naziv zakonom određen, kao što su na primer ugovor o kupoprodaji, sa raznim modalitetima, ugovor o zakupu, ugovor o delu i drugi. Neimenovni ugovori nisu posebno reglisani zakonom, niti im zakon daje ime. Ova podela je značajna iz razloga što zakon dozvoljava i zaključivanje ugovora koji nisu regulisani zakonom, pod uslovom da su u skladu sa javnim poretkom. Kod neimenovanih ugovora prava i obaveze ugovarača moraju biti detaljnije opisani, obzirom da njih, za razliku od imenovanih ugovora, ne reguliše zakon.

Što se tiče same forme ugovora, danas je praksa da se ugovori zaključuju u pisanoj formi, sa potpisom svih ugovarača. Za pojedine ugovore, kao što je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, zakon propisuje obaveznu overu ugovora od strane Javnog beležnika. U suprotnom, ovaj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, niti se na osnovu takvog ugovora možete uknjižiti kao nosilac prava svojine u nadležnom Katastru nepokretnosti.

Ono što je svakako najvažnije, nevezano za to o kojoj vrsti ugovora se radi, jeste da ugovor sadrži sve bitne elemente, jasno definisana prava i obaveze ugovornih strana, rokove koji se tiču izvršenja istih, kao i način i uslove za raskid ugovora. Prilikom sačinjavanja ozbiljnijih i važnijih ugovora, preporučuje se angažovanje lica koje pruža stručnu pravnu pomoć, kako ne bi došlo do propusta, koji kasnije mogu prouzrokovati nepotrebne pravne komplikacije.

PREDHODNI ČLANAK SLEDEĆI ČLANAK

Top