Razvod braka

01/02/2017 gradjansko-pravo

Razvod braka se definiše kao pravni način prestanka punovažnog braka za života bračnih drugova na osnovu odluke nadležnog suda, iz razloga i na način koji su predviđeni zakonom. Porodični zakon Republike Srbije predviđa dva načina za pokretanje brakorazvodne parnice:

  1. Sporazumni razvod braka;
  2. Razvod braka po tužbi;

U situaciji kada postoji saglasnost supružnika da se razvedu, supružnici podnose nadležnom sudu predlog za sporazumni razvod braka, koji mora biti u pisanoj formi. Uz predlog za sporazumni razvod braka, obavezno je da supružnici podnesu pismeni sporazum o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, kao i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine. Sporazum o vršenju roditeljskog prava se može javiti kao sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava ili kao sporazum o vršenju samostalnog roditeljskog prava. U ovom drugom slučaju, sporazum mora da obuhvata sporazum roditelja o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za izdržavanje deteta koje plaća drugi roditelj i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem. Sud nije u obavezi da sporazum koji se odnosi na vršenje roditeljskog prava unese u izreku presude. Naprotiv, sud je ovlašćen da proceni da li je sporazum roditelja o vršenju roditeljskog prava u najboljem interesu deteta, ispitujući činjenice i sprovodeći dokazni postupak, tako da ukoliko sud nađe da sporazum odgovara interesima dece, unosi ga u izreku presude kao odluku suda i na taj način čini ga podobnim za izvršenje. Dakle, iz ovoga se može zaključiti da se sud ne meša u sporazum supružnika da razvedu brak, ali je svakako pojačana uloga suda u zaštiti prava i interesa dece. Što se tiče sporazuma o deobi zajedničke imovine, može se reći da je namera zakonodavca bila da izbegne dugotrajne i komplikovane sudske sporove, koji su protivurečni kontekstu sporazumnog razvoda braka, koji predstavlja rezultat postignute saglasnosti u pogledu najvažnijih pitanja budućih odnosa supružnika. S tim u vezi, zakonodavac je predvideo sporazum o deobi zajedničke imovine kao obavezan element predloga za sporazumni razvod braka.

Drugi, teži i po pravilu dugotrajniji način razvoda braka je podnošenje tužbe za razvod braka. Tužba za razvod braka se temelji na dva brakorazvodna uzroka, a to su: 1. ozbiljna i trajna poremećenost bračnih odnosa i 2. objektivna nemogućnost ostvarivanja zajednice života supružnika. Tužba se podnosi sudu u mestu gde tuženi ima prebivalište, a može se podneti i u mestu gde su supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište.

Sastavni deo postupka u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom jednog od supružnika jeste i postupak posredovanja (medijacije).

Posredovanje ima za cilj da omogući suprotstavljenim stranama da spor reše mirnim putem, uz pomoć neutralne osobe - medijatora. Posredovanje, po pravilu, sprovodi sud, tako što zakazuje ročište za posredovanje nakon što primi tužbu za razvod braka. Ukoliko supružnici pristanu, sud će uz njihovu saglasnost poveriti posredovanje nekom drugom organu, kao što je organ starateljstva, bračno ili porodično savetovalište ili drugoj odgovarajućoj ustanovi. Postupak posredovanja se, međutim, ne sprovodi ako jedan od supružnika ne pristane na posredovanje, ako je jedan od supružnika nesposoban za rasuđivanje, ako je boravište jednog od supružnika nepoznato ili ako jedan ili oba supružnika žive u inostranstvu.

Postupak posredovanja, po pravilu, obuhvata dve faze, a to su postupak za pokušaj mirenja – mirenje i postupak za pokušaj sporazumnog okončanja spora – nagodba.

  1. Mirenje se vrši ako je podneta tužba za razvod braka, a ne vrši se ako jedan od supružnika ne želi mirenje. Mirenje može sprovoditi sud, a ako supružnici pristanu na psiho-socijalno savetovanje mirenje se poverava organu starateljstva ili drugoj odgovarajućoj ustanovi. Mirenje se sprovodi u roku od dva meseca od dostavljanja tužbe sudu. Punomoćnici stranaka ne mogu prisustvovati mirenju. Ako mirenje uspe, tužba za razvod braka se smatra povučenom, a ako ne uspe započinje postupak nagodbe.
  2. Nagodba se sprovodi kada mirenje nije uspelo, a cilj nagodbe je da se nekadašnji supružnici, uz dopušteno prisustvo punomoćnika, sporazumeju o vršenju roditeljskog prava i o deobi zajedničke imovine. Nagodba se smatra uspelom ako supružnici postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava i sporazum o deobi zajedničke imovine, a delimično uspelom se smatra ako dođe i do postizanja samo jednog, od ova dva sporazuma. Smatra se da nagodba nije uspela ako supružnici ne postignu nijedan od ova dva predviđena sporazuma ili ukoliko se jedan ili oba supružnika ne odazovu pozivu na nagodbu, a rok u kome se nagodba mora postići je dva meseca od okončanja mirenja.

Postupak razvoda smatra se hitnim postupkom, što znači da sud prvo ročište zakazuje u roku od 15 dana od dana prijema inicijalnog akta.

PREDHODNI ČLANAK SLEDEĆI ČLANAK

Top