Pritvor

27/12/2017 krivično-pravo

Zakonik o krivičnom postupku propisuje pritvor kao najstrožiju meru obezbeđenja prisustva okrivljenog, koja se može odrediti samo pod uslovima koje predviđa ovaj zakon i ako se prisustvo okrivljenog ne može obezbediti nekom drugom, blažom merom. O određivanju pritvora odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice sud može odrediti pritvor i po službenoj dužnosti. U prethodnom postupku pritvor određuje sudija za prethodni postupak. Nakon predaje optužnice sudu pritvor se određuje na osnovu rešenja veća.

Važno je najpre napomenuti da je pritvor u srpskom krivičnom zakonodavstvu fakultativnog karaktera, što znači da sud u svakoj konkretnoj situaciji ocenjuje da li postoji okolnost koju Zakonik predviđa kao razloge za određivanje pritvora. Dakle, pritvor je fakultativan u tom smislu što sud utvrđuje da li zakonom predviđen razlog za određivanje pritvora postoji ili ne postoji, ali ukoliko utvrdi da razlog postoji sud je u obavezi da odredi pritvor. Opšti uslov, koji u svakoj konkretnoj situaciji mora biti ispunjen je postojanje osnovane sumnje da je lice izvršilo krivično delo, a uz to i još jedan od razloga koje predviđa Zakonik o krivičnom postupku, a to su sledeće situacije:

1) ako se lice krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva; 2) ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače; 3) ukoliko osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti; 4) ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina odnosno kazna zatvora preko pet godina sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka;

Pritvor, kao najstrožija mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, traje dok postoje razlozi propisani zakonom ili dok se ne stvori mogućnost da se ista svrha postigne nekom blažom merom. Zakonik predviđa vremensko ograničenje trajanja pritvora, pa tako trajanje pritvora u istrazi, koji je određen na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak, može trajati najviše tri meseca od dana lišenja slobode. Veće neposredno Višeg suda (član 21. stav 4.) može na obrazloženi predlog javnog tužioca produžiti pritvor najviše za još tri meseca. Dakle, pritvor u prethodnom postupku do podizanja optužnice može da traje najduže šest meseci. Ako se do isteka ovog roka ne podigne optužnica, okrivljeni će se pustiti na slobodu. Od trenutka predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća. Veće je dužno da (i u odsustvu predloga stranaka i branioca) ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora. Krivični zakonik Republike Srbije propisuje da vreme koje je okrivljeni proveo u pritvoru u vezi sa krivičnim delom za koje mu je izrečena kazna zatvora, novčana kazna ili kazna rada u javnom interesu, uračunava se u izrečenu kaznu.

Ova mera lišenja slobode okrivljenog izaziva razne kontroverze u javnosti, najpre zbog toga što se ruši pretpostavka nevinosti jer se pritvor u nepravničkoj javnosti smatra izrečenom kaznom, pa se tako pritvorenom licu već pripisuje krivica, bez prethodno sprovedenog dokaznog postupka. Jako je važno razlikovati pritvor - kao meru obezbeđenja prisustva okrivljenog, od izdržavanja kazne koja sledi nakon što je lice pravosnažno osuđeno na kaznu zatvora. Dakle, pritvor nije kazna zatvora već lišenje slobode lica za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo i još neki od taksativno nabrojanih razloga u zakonu, a nakon sprovedenog dokaznog postupka sud može optuženog da oslobodi optužbe i izrekne oslobađajuću presudu. Lice kome je neosnovano određen pritvor tada stiče pravo na naknadu nematerijalne štete, a visina novčanih iznosa koje su sudovi u Srbiji dosuđuju je u proseku oko 5.000 dinara po jednom danu neosnovanog pritvora. Prilikom odlučivanja o visine naknade, sud ceni svaki individualni slučaj, a posebno vrstu i težinu krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, vreme provedeno u pritvoru, uslove boravka i humansot/nehumanost zatvorskih uslova, postupanje zatvorskog osoblja, nedostatak radnog angažovanja kao i druge okolnosti vezane za boravak u zatvorskim uslovima. Kako ovo predstavlja udar na budžet Republike Srbije, a u prilog tome govori i poražavajuća statistika iz koje se vidi da je za 5 godina (u periodu od 2008. do 2013. godine) podneto 3.600 odštetnih zahteva, trebalo bi u praksi manje pribegavati ovoj meri, koju i Zakon o krivičnom postupku propisuje kao krajnju meru obezbeđenja prisustva okrivljenog kada to nije moguće postići nekom blažom merom.

ZABRANA NAPUŠTANJA STANA - KUĆNI PRITVOR

Kao alternativu za najtežu meru prinude - pritvor, Zakonik o krivičnom postupku predviđa meru zabrana napuštanja stana, kojom se ostvaruje ista svrha kao i pritvorom, s tim što je ova mera ekonomičnija, racionalnija i humanija. Uslovi za određivanje ove mere, koju nazivaju još i kućni pritvor, su uglavnom isti kao i razlozi za određivanje pritvora, a to su okolnosti predviđene u Zakonu o krivičnom postupku. Kada je ispunjen neki od ovih uslova, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu. Tada se stan pretvara u neku vrstu pritvora i dolazi do raznih ograničenja, kao što su zabrana korišćenja telefona, interneta, primanja poseta i slično. Okrivljeni može privremeno da napusti stan samo po odobrenju nadležnog organa, a bez odobrenja kada je to neophodno radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu, ili u slučaju kada je to neophodno radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opsanosti po život ili zdravlje ljudi odnosno imovinu većeg obima. Osnovni problem koji se javlja u vezi sa kućnim pritvorom jeste kontrola njegovog izvršenja. Elektronski nadzor, koji je predviđen kao sredstvo kontrole poštovanja ove mere funkcioniše tako što se uređaj za lociranje - odašiljač - pričvršćuje na zglob ruke ili noge okrivljenog. Elektronski nadzor obavlja organ državne uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija i stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru. Kućni pritvor određuje isključivo sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti. Trajanje ove mere je ograničeno do pravosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koje se sastoji u lišenju slobode, a sud je dužan da svaka tri meseca ispita da li je trajanje mere i dalje opravdano.

PREDHODNI ČLANAK SLEDEĆI ČLANAK

Top