Nasilje u porodici

31/12/2016 krivično-pravo

Nasilje u porodici je jedno od najzastupljenijih krivičnih dela u svakodnevnom životu. Međutim, zbog svoje prirode i osetljivosti, veoma često se dešava da učinioci ovog krivičnog dela ne budu procesuirani i samim tim ne dobiju odgovarajuću krivičnu sankciji za svoje protivpravno postupanje. Biće ovog krivičnog dela je inkriminisano je u Krivičnom zakonu Republike Srbije i glasi:

„Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine“ Specifičnost ovog krivičnog dela je što izvršilac dela može biti samo član porodice, a delo se vrši prema drugom članu porodice.

Ostali stavovi u okviru ovog člana Zakona predviđaju težu krivičnu sankciju ako je pri izvršenju dela korišćeno oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, ako je nastupila teška telesna povreda ili smrt člana porodice nad kojim je izvršeno ovo krivično delo.

Reč je o krivičnom delu čija se radnja izvršenja sastoji u ugrožavanju spokojstva, telesnog ili duševnog stanja člana porodice. Pitanje telesnog integriteta je jasno, kao i to na koji način može biti narušeno i sta je posledica istog, ali određene dileme može izazvati značenje „spokojstva“, a posebno „duševnog stanja“. Spokojstvo označava, po pravilu, osećanje fizičke i psihičke sigurnosti, odsustvo uznemiravanja od strane nekog lica, uverenje da ne preti nikakva opasnost, dok se pod duševnim mirom može smatrati odsustvo straha, nesigurnosti, uzbuđenja i drugo. Dakle, žrtva nasilja u porodici ne mora nužno biti izložena fizičkom nasilju i zlostavljanju, već i svaka vrsta psihičkog zlostavljanja od strane člana porodice predstavlja izvršenje ovog krivičnog dela. Porodični zakon Rebuplike Srbije predviđa da protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici kojom se u trajanju od 1 godine zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice. U smislu ovog zakona, članovima porodice smatraju se supružnici ili bivši supružnici, deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom srodstvu ili adoptivnom srodstvu, lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu, vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri, kao i lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu. Mere zaštite od nasilja u porodici su: izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti, zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili rada člana porodice, zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici pokreće se tužbom, radi se o naročito hitnom postupku. Tužbu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, kao i za produženje ovih mera, mogu podneti član porodice prema kojem je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva. Pokretanje i tok ovog postupka je regulisan Zakonom o parničnom postupku.

Kao što se može zaključiti, radi se o krivičnom delu koje zaslužuje posebnu pažnju javnosti zbog sve većeg broja žrtava porodičnog nasilja i koje, po samoj svojoj prirodi i objektu zaštite, veoma često ostaje i neprimećeno. U cilju zaštite žrtava nasilja u porodici, potrebna je najpre dobra saradnja i koordinacija državnih organa, Centra za socijalni rad, Policijske uprave, javnog tužilaštva i suda, kako bi došlo do rešavanja i rasvetljavanja ovog krivičnog dela. Obzirom na to da se radi o jako osetljivoj temi potrebno je da, kada žrtva nasilja u porodici učini prvi korak i potraži pomoć nadležnih organa, dobije i odgovarajuću zaštitu, imajući u vidu da većina žrtava i živi u istom domaćinstvu sa izvršiocem ovog krivičnog dela. Upravo iz tog razloga, potrebna je reakcija nadležnih organa odmah nakon prijave, kako bi se žrtva zaštitila od daljeg nasilja. Naše krivično zakonodavstvo još uvek ne poznaje mere zaštite koje se mogu preduzeti odmah u cilju zaštite žrtve, već žrtva prolazi kroz dug i stresan krivični postupak, rizikujući da nad njom još jednom bude izvršeno krivično delo nasilje u porodici. Republika Srbija je 2013. godine ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija), koja u članu 52. obavezuje države potpisnice da u slučajevima neposredne opasnosti obezbede mandat nadležnom organu da izda nalog počiniocu ovog krivičnog dela da napusti mesto stanovanja žrtve, kao i da zabrani počiniocu prilazak i kontakt sa žrtvom. Kao što se vidi, ovo su mere koje bi se preduzimale istog trenutka kada nastupi neposredna opasnost, koju bi u svakoj konkretnoj situaciji procenjivao državni organ, i jedino se na taj način može garantovati bezbednost žrtve, kada postoji fizička udaljenost žrtve i učinioca krivičnog dela. U našem zakonodavstvu ovom problemu nije posvećena dovoljna pažnja, iako je Republika Srbija ratifikovala napred pomenutu Konvenciju (koja je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine) za sada ne postoje efikasne mere zaštite žrava nasilja u porodici, o čemu govori poražavajuća statistika koja pokazuje da se broj žrtava nasilja u porodici iz dana u dan povećava. Očekuje se usvajanje Zakona o zaštiti od nasilja u porodici, kao i izmene Krivičnog zakona koji će biti bogatiji za tri nova krivična dela - proganjanje, polno uznemiravanje i prinudni brak - kako bi se stavio akcenat na sve veći broj žrtava koje su izložene nasilju u porodici kojima je potrebna zaštita od strane nadležnih organa. Na ovaj način zakonodavstvo Republike Srbije bi usaglasilo svoje pozitivnopravne norme sa normama Istanbulske konvencije, te bi se na taj način podigla svest nacije o prevenciji i zaštiti žrtava nasilja u porodici.

PREDHODNI ČLANAK

Top